Ćaci je tužan

Danas sam iz radoznalosti svratio do ćacilenda posle RTS-a da vidim kakvi su to ljudi tamo. Nisam mogao da zamislim šta se dešava u glavi ljudi koji u ovakvim okolnostima učestvuju u kontra-protestu.

Na ulazu u pionirski park iz pravca skupštine vidim njihove redare koji blokiraju ulaz i stotine protestanata koji im zvižde i dobacuju izjave tipa "koliko ste plaćeni izdajnici?" i slično.

Primetio sam da niko od tih redara nije izgledao srećan. Svi su ko pokisli i stoje tu kao po kazni. Prilazim jednom koji ju upravo iznapušavan od nekoliko ljudi i pitam ga "e brate zašto si tužan?" On me pogleda u isto vreme izeneđen mojim pitanjem, zbunjen i kao da želi da mi odgovori ali nema reči. Gledamo se u oči desetak sekundi a on kao da će da zaplače. Pitam ga ponovo "jel si ok? Izgledaš mi jako tužno." On me samo gleda bez reči ali njegov očajan pogled mi govori da bi u tom trenitku bio bilo gde samo ne u svojoj koži."

U ovom susretu osetio sam duboku empatiju sa ćacijem. Ne znam koja je njegova priča i kako se našao u toj situaciji. U isto vreme mislim tako mu i treba kad je ćaci ali prepoznajem u njegovom pogledu nekakav očaj a možda i pokajanje. Kao da vidi da je na pogrešnoj strani zdravog razuma.

Imam potrebu ovo da podelim i mislim da će Subota biti istorijski dan, početak nečeg velikog. Možda sam naivan ali verujem da neki od ćacija mogu da se iskupe ako im umesto nasilja pružimo empatiju.